ALEKSANDAR VELIKI!

Written by: Nikola Krunić

Alal vera Sale! Potvrdio si još jedanput da KSS nema alternativu za tebe. U trećoj godini na klupi orlova, donosiš nam drugu medalju, i to kakvu: Olimpijsku! Prvi put posle dve decenije čekanja! A kojom će bojom sijati, videćemo u nedelju. Kako god, važno je samo da sija i da obasja put ka odličjima u godinama što dolaze (u kojim ćeš, nadamo se ostati na klupi Srbije)...

Đorđević i ja nismo rod, ne hvalim ga zbog rođačke pristrasnosti ne brinite. Niti mi je Sale ubacio u džep jednu "zelenu", pa da pišem hvalospeve, kao nekad narodni guslari o Marku Kraljeviću, Karađorđu i ostalim junacima. Jednostavno, reč je o čoveku kog istinski ljubitelji igre pod obručima u ovoj zemlji gledaju kao katolici papu. Aleksandar Apostolovski je u "Nedeljniku" pre nekoliko dana dao pravu definiciju našeg selektora, nazvavši ga "vojvodom Mišićem srpskog basketa". Rehabilitovao je srpsku košarku briljantnim rezultatima u roku od tri godine i vratio poverenje naroda u naš najuspešniji sport.

Za početak vladavine Aleksandra Đorđevića smatra se 2014. godina, kada je preuzeo nacionalni tim pred SP u Španiji. Đorđevićeva uloga ličila je mnogo više na ulogu vatrogasca, nego selektora. Pred njim je stajao veoma delikatan zadatak: Ugasiti haotični požar izazvan neigranjem na OI 2008. i 2012. i debaklima na EP 2011. i 2013, te vratiti reprezentativnu košarku tamo gde joj je mesto - u sam krem svetskog basketa. Početak Saletovog mandata na klupi orlova nije delovao optimistično. Iza poraza od Francuske, Brazila i Španije, nazirao se kratak boravak na Pirinejskom poluostrvu. Onda je Sale pokazao da je zver najopasnija kada je ranjena, ne dozvolivši da i njega zakači "španski sindrom" Moke Slavnića iz 2007. godine. Ekspresno je počistio Grčku u osmini finala, koja je grupnu fazu završila bez poraza. Očito je da Grci nemaju protivotrov za Đorđevića, čiji je ujed ponovo bio koban po Helene, kao 1995. na EP u Atini.

"Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji", kaže naš narod. Ovu narodnu izreku osetili su na svojoj koži najpre Brazilci u četvrtfinalu, a zatim i Francuzi u polufinalu. Osvetom kariokama i trikolorima, Đorđević je Srbiji vratio epitet "zemlje košarke" i lansirao je u finale Svetskog prvenstva, prvi put nakon 12 godina i zlatnog Indijanapolisa. Superiorni Amerikanci su nas u finalu doslovno "isprašili" (129:92), ali cilj je ispunjen: Medalja i nada u srpski basket se vraćaju kući!

Potpuno očekivano, osvajanjem srebrne medalje na Mundobasketu, apetiti sportske javnosti su porasli pred Evrobasket 2015. godine. Razloga za to je itekako bilo, s obzirom na to da je reprezentacija bez Marjanovića i Jokića završila učešće bez poraza u najtežoj grupi na takmičenju. Oružje su položili Španija, Nemačka, Island, Turska i Italija. Za izvanredan performans u grupi B, orlovi su nagrađeni lakim rasporedom do polufinala. Finska i Češka, nošene individualnim kvalitetima Koponena i Satoranskog, bile su "sitna riba" za naš nacionalni tim.

U polufinalu, Đorđevića je čekala stara mušterija iz Atine - Litvanija, koja, ruku na srce, u poslednjih desetak godina nikad nije bila slabija. Odsustvo Kleize i rovitost Valančijunasa, koji je više služio da svojim prisustvom plaši protivničke timove, orlovi nisu iskoristili na najoptimalniji način, pa je usledio slobodno se može reći glup poraz. Očajno šutersko veče Litvanaca kompenzovao je stari vuk Kalnietis izvrsnim asistencijama, a šansu da Litvaniju kazni za promašaje, propustio je Bogdanović, nesrećno se okliznuvši pri prodoru. Ostao je gorak ukus poraza i žal za medaljom, ali Srbija je ostala u igri za OI u Riju 2016.

Pred start kvalifikacija za OI, u taboru Srbije, oglasila se sirena za uzbunu. Orlovi su pojačali pripravnost i sa pola gasa se plasirali na najveću sportsku smotru na svetu. Kao što obično biva, u vreme kada se saopštava konačan spisak putnika na neko veliko takmičenje, javljaju se dežurni stručnjaci da isprave krivu Drinu. Ubrzo je počelo osporavanje Đorđevićevog kredibiliteta za vođenje reprezentacije zbog neigranja Marjanovića i Milosavljevića. Unutar srpske sportske javnosti formirale su se dve frakcije, po uzoru na titoiste i staljiniste iz nekadašnje Jugoslavije. Samo što je ovoga puta izvršena reinkarnacija političkih frakcija bivše SFRJ u vidu "bobista" (Boban Marjanović) i "gagista" (Dragan Milosavljević). I jedni i drugi imali su zajednički cilj: Da na svakom koraku nipodaštavaju Saletove rezultate i proriču kratak boravak u Riju.

Bolji odgovor sa druge strane nije mogao da usledi. Porazi u grupi od Australije, Francuske i SAD, poslužili su zlim jezicima da se naslade i ponadaju debaklu, kako bi imali rezona da okrive Đorđevića zbog nepozivanja pomenutih igrača. Te iste zle jezike, selektor je zajedno sa svojim pulenima svezao u Gordijev čvor pobedama nad Hrvatskom u četvrtfinalu i Australijom u polufinalu, pokazavši da pobedničku ekipu ne čini 12 najboljih igrača, već 12 igrača koji međusobno najbolje funkcionišu na terenu.

Izgleda da naše komšije još prati prokletstvo iz grčke prestonice 1995. kada su napustili postolje. Kako god se zvala naša država, SRJ, SCG, ili Srbija, predodređeno je izgleda da bude rak - rana za vatrene. Što se kengura tiče, pripitomljeni su granitnom odbranom i izraženom taktičkom nadmoći. Dobili su bitku u grupi, ali ne i rat. Što kažu: Ne možeš stari tim naučiti novim trikovima. Bez obzira na ishod finala sa SAD, ovi momci i njihov šef su već pobednici. Uspeli su da vrate olimpijsko odličje, koje nismo videli još od 1996. godine, kada je na aerodrom "Nikola Tesla" Sale Nacionale doneo srebro iz Atlante. Tamo gde je Đorđević stao kao igrač, ima priliku da nastavi kao selektor. On je pobednički mentalitet i basketaško znanje preneo iz košarkaških patika u komandnu palicu srpskog nacionalnog tima, što je rezultiralo drugom medaljom otkako je na klupi orlova. Uz Aleksandra Velikog, sve je moguće, pa i da Amerikancima naplatimo dug iz Atlante...

Photo by: sportinfo