Written by: Nikola Krunić
Levonogi Obrenovčanin zaista je bio cijanid za protivničke golmane. Njegova levica sevala je poput haubice. Prilično je diskutabilna činjenica da najbolji strelac u istoriji našeg najtrofejnijeg kluba nije stekao zvanje "Zvezdine zvezde", kao jedini igrač sa preko 500 postignutih golova.
Photo by: Mojacrvenazvezda.net
Svaki klub ima svog "bombardera". To su oni igrači koji sa repetiranom levicom ili desnicom pišu klupsku ili reprezentativnu istoriju. Redovno utiču na povišen krvni pritisak kod protivničkih navijača i zebnju u srcima kad je lopta u njihovom posedu. Neizostavno je i klevetanje njihove noge, kao najubojitijeg oružja, kojim se, pored navijačkog korpusa traume nanose golmanima i defanzivcima sa druge strane nišana. Njih odlikuje idolpoklonstvo najzagriženijih fanova, nešto poput kulta ličnosti, fenomena karakterističnog za mnoge diktatorske režime širom planete, gde se vlastodržac projektuje kao nepogrešiva individua, neretko poistovećena sa božanstvom. Upravo jedan od osnovnih fudbalskih postulata glasi da dotična svojstva podvlače crtu između velikih igrača i marginalaca.
Brojni "bombarderi" obeležili su vremenske periode i timove u kojima su igrali. Real Madrid je imao Raula, Bajern Gerda Milera, Benfika Euzebija, a Crvena zvezda Boru Kostića! "Bora noćna mora" obeležio je uz Rajka Mitića i Dragoslava Šekularca crveno-belu epohu 50-ih i 60-ih godina, odigravši 580 utakmica u Zvezdinom dresu, postigavši pritom neverovatnih 539 golova. Njegovi slavni saigrači stekli su epitet "Zvezdine zvezde", ali Kostić je iz nepoznatih razloga ostao uskraćen za takvo priznanje. Ispostavlja se da nisu dovoljni pokazatelji da je jedini fudbaler sa ex-yu prostora koji je ušao u "klub 500", da je Zvezdin dres nosio deceniju i po, osvojio četiri titule i tri Kupa Jugoslavije. Ah da, zaboravih da je ovo narod koji slabo pamti i koji dokazano boluje od "sportskog Alchajmera", što se najbolje vidi na slučaju Novaka Đokovića.
Borivoje Bora Kostić rođen je u Obrenovcu 14. juna 1930. godine. U razgovoru sa Svetislavom Vukovićem, piscem knjige "Asovi YU fudbala", otkrio je da se pre fudbala bavio atletikom, odbojkom i košarkom. Ipak 1947. godine, životni put tada 17-godišnjeg provincijalca trasiran je ka sportu, za kog mnogi tvrde da je "više od igre". Legendarni napadač je fudbalski "prohodao" u obrenovačkom Radničkom, gde je dolazio samo po pozivu, kada zafali igrač. Za isti klub nastupao je njegov brat blizanac Voja, za kog je Bora tvrdio da je u to vreme bio najveći talenat u Srbiji. Igrom slučaja, Kostić je debitovao na dan oslobođenja Obrenovca, kada je u ovo provincijsko mesto stigao Partizan, predvođen Bobekom i Čajkovskim. Tog dana se unutar mladog Obrenovčanina probudila zver i proradio je golgeterski instinkt. Igrajući na poziciji centarhalfa, Kostić je postigao tri gola i sam pobedio velikana iz Humske! Taj oktobarski dan nagovestio je početak jedne veličanstvene karijere.
Photo by: Mojacrvenazvezda.net
Njegova prva poseta utakmici večitih rivala sa bratom Vojom, bila je presudni faktor za dolazak na crveno-belu stranu Topčiderskog brda. Fasciniran elegantnom i staloženom igrom kapitena Rajka Mitića, tada najbolje polutke od Vardara do Triglava, 20-godišnji Kostić je u moru ponuda koje su stizale od najjačih jugoslovenskih klubova, izabrao - Crvenu zvezdu!
Međutim, Kostićeva bajka nije imala veseo početak. Pune dve godine je čekao da se ustali u ekipu koja je pod komandnom palicom Ljubiše Broćića osvojila prvu titulu prvaka u istoriji Crvene zvezde 1951. godine. Govorimo dakle o vremenima kada nije postojala omladinska škola, niti bilo kakvi elementarni uslovi za afirmaciju golobradih igrača, kada se treniralo jednom nedeljno i to sa jednom "krpenjačom". Početak nije bio lak, ali da bi zaradio kartu za ulazak u društvo tadašnje Zvezdine elite, koju su činili Mrkušić, Stanković, Ognjanov, Kašanin, Tomašević, "gušter" Kostić je morao da cedi litre znoja sa dresa nakon svakog treninga. Ipak, od Zvezdinog dresa privremeno ga je odvojio vojni rok u JNA, te je mladi napadač teren zamenio poligonom za gađanje, a razornu levicu "repetirkom" m-48.
Photo by: Mojacrvenazvezda.net
Epizoda u vojsci nije omela Kostića u napredovanju. Strpljivim i marljivim radom dokazao je da su koreni rada gorki, a plodovi slatki. Nakon što je u prvih nekoliko sezona dobijao šansu "na kašičicu", osvojivši pritom dve titule, njegove golgeterske sposobnosti došle su do izražaja u sezoni 1955/1956, kada je posle tri godine trofej vraćen u Zvezdino naručje. Šampionska generacija koju je sa klupe predvodio Milovan Ćirić, vrcala je od velemajstora ove igre: Beara, Durković, Mitić, Šekularac, Popović, Stanković, Tasić. Upravo je u drugoj polovini 50-ih fudbalska javnost u Jugoslaviji upoznala zver zvanu Bora Kostić.
Vrlo brzo je postao prepoznatljiv širom jugoslovenskih terena po razornoj levici koja je parala mreže kao od šale sa preko 30 metara. Njegovi projektili probijali su i zvučni, a kamoli živi zid postavljen ispred protivničkog gola. Trajektorija njegove lopte bila je nerešiva enigma za protivničke golmane, pa čak i za Lava Jašina, tada najboljeg golmana na planeti, koji je u karijeri odbranio preko 150 penala. Nakon susreta Crvene zvezde i moskovskog Dinama u Beogradu, na pitanje zašto nije odbranio Kostićev udarac sa 30 metara, Crni pauk je odgovorio da nije ni video loptu.
Photo by: Zvanični portal FK Crvena zvezda
Kada se već govori o utakmicama epskih razmera, ne može da se ne pomene čuveni revanš meč četvrtfinala KEŠ 1958, kada je u Beograd stigao Mančester junajted predvođen "Bezbijevim bebama", pre svega Bobijem Čarltonom, Dankanom Edvardsom, Tomijem Tejlorom i Denisom Vajoletom. "Đavoli" su prvi meč dobili sa 2:1, a u revanšu su do odlaska na odmor spakovali tri gola Beari, priteravši crveno-bele uz konopce. Zvezda je uspela da preko Tasića i Kostića koji je postigao dva gola poravna rezultat. Najlepši potez na utakmici, upravo je delo levonoge haubice, čiji je hitac iz slobodnjaka bio neuhvatljiv i za radar, a kamoli za Harija Grega. Aktuelni šampion Jugoslavije nije uspeo da preokrene rezultat, prepustivši polufinale ekipi sa Old Traforda. Nažalost, dan kasnije na aerodromu u Minhenu se dogodila avionska nesreća u kojoj je izgubilo život osam "Bezbijevih beba": Birn, Kolman, Edvards, Džons, Tejlor, Bent, Peg i Vilan...
Za nacionalni tim Jugoslavije, Kostić je debitovao 1956. godine, postigavši gol u prijateljskoj utakmici protiv Indonezije, koju su "plavi" dobili 4:2. Za reprezentaciju je odigrao 33 utakmice i postigao 26 pogodaka. Pripadao je generaciji koja je osvojila zlatnu medalju na OI u Rimu 1960. godine i koja je igrala finale na prvom EP u Francuskoj iste godine. U finalu Olimpijskih igara protiv Danske, preuzeo je kapitensku traku od momenta kada je isključen Galić. Predvođeni Kostićem, Jugosloveni su savladali Dance rezultatom 3:1 (Galić, Matuš, Kostić), a najbolji Zvezdin golgeter je na turniru postigao šest golova, što ga je uvrstilo na drugo mesto liste strelaca, iza Galića (sedam golova).
Pored Crvene zvezde, nastupao je za Vićencu, gde su ga povrede sprečile da se pokaže u pravom svetlu i stane uz rame sa tadašnjim zvezdama Apenina poput Macole i Suareza, kao i Sent Luis Stars, gde je završio igračku karijeru 1967. godine. Borivoje Bora Kostić, jedan od najboljih golgetera balkanskog podneblja ikad, čovek koji je imao dinamit u levoj nozi, kojom je ispisivao istoriju Crvene zvezde i reprezentacije, nikada nije odlikovan najvišim priznanjem kluba kome je posvetio deceniju i po svog života.
Nažalost, živimo u vremenu u kojem su istinske legende fudbala prepuštene zaboravu. Pojedini "mediji" nametnuli su norme prema kojima prostor na stranicama sportske rubrike zaslužuju informacije koje ukazuju na to koji se fudbaler sa kojom starletom zabavlja, uz neizostavno brojanje zalogaja i gutljaja na nekoj žurci ili svadbi, umesto golova i utakmica. Izgleda da više nije "in" da se priča o srećnijim i uspešnijim vremenima našeg fudbala.
Ruku na srce, ne bismo trebali da se čudimo, s obzirom na činjenicu da živimo u zemlji gde će se radije Brazilcima dati srpski pasoš, nego najboljim strelcima najveća klupska nagrada. Ti isti Brazilci će se od strane fudbalske javnosti posle svega jedne dobro odigrane sezone nazivati "legendama", dok će dokazane legende giganta iz Ljutice Bogdana bit gurnute pod tepih. Skandiraće se kao do sada protiv Pere, Žike, Mike, bilo koga ko je na vlasti, srbovaće se svaku utakmicu, ali teško da će se iko od navijača (čast izuzecima) i čelnika kluba setiti onih koji su udarili temelje Crvene zvezde, kao velikana ovih prostora i ovog kontinenta. Posle se zapitajte zašto je Crvena zvezda godinama u živom pesku...
Коментари
Постави коментар