Written by: Nikola Krunić
Mnogi su ih smatrali za momke koji obećavaju, za dostojne zamenike Krojfa, Neskensa i ostale dece "totalnog fudbala". Proizvod su Ajaksa, najvećeg distributera holandskih reprezentativaca, otkako se lopta kotrlja holandskom ravnicom. Nakon što je reprezentacija Holandije U21 u dva navrata zavladala evropskim kontinentom (2006, 2007.), javnost u ovoj zemlji je polagala nadu da će četa Berta Van Marvijka na SP u Južnoj Africi doneti trofej, koji ova zemlja tako željno iščekuje još od davne 1988. kada su Van Basten, Gulit i Rajkard na EP u Zapadnoj Nemačkoj odveli Holandiju na krov Starog kontinenta. Deca amsterdamskog velikana, Stekelenburg, De Jong, Snajder, Van Der Vart, Babel i Huntelar su uz Robena i Van Persija činili okosnicu ekipe i imali su ulogu misionara, da svoju reprezentaciju uvedu u red besmrtnih. Da bi stekla taj epitet, falio joj je trofej nad trofejima, taj globus na rukama od 18 - karatnog zlata, simbol fudbalske besmrtnosti. Jasno je bilo da svi putevi vode u Johanesburg i da je misija narandžaste vojske da nastavi tamo gde su stali njeni slavni prethodnici 1974. i 1978. Na putu do finala oružje su položili Danska, Japan i Kamerun, dok su u nokaut fazi savladani Slovačka, Brazil i Urugvaj. Ponovo je lale do svetske krune delio jedan stepenik. Taj stepenik zvao se Španija. Obe ekipe jurile su prvi trofej, s tim što je Špancima ovo bio prvi pokušaj, a Holanđanima treći. Izreka treća sreća je ovog puta izostala a Inijesta je u kobnim produžecima prekinuo narandžaste snove o Svetskom Kupu. S obzirom da istorija pamti pobednike, ajaksove bebe je zadesila sudbina Van Der Sara, braće De Bur, Berkampa, Klajverta, Van Nistelroja i ostalih velikana koji u narandžastom dresu nisu dostigli vrhunac karijere i koje je progutao zaborav. Tekst koji sledi predstavlja omaž lalama posađenim i zalivanim na travi Amsterdam Arene, koje su imale sve predispozicije da se ovenčaju slavom i stanu u red sa fudbalskim velikanima zemlje vetrenjača, ali tanka je linija koja razdvaja pakao od raja...
Photo by: Spanishfootballsports. blogspot
Da budem iskren, lale sam zamrzeo kao klinac tokom SP u Nemačkoj 2006. kada je četa Van Bastena porazila tadašnju SCG u prvom kolu. U glavi mi je ostala slika kako Van Persi "bocom" izbacuje Robena samog ispred Jevrića, a nesrećni Jevro nemoćno gleda ka svom donjem desnom uglu. Animozitet prema njima porastao je godinu dana kasnije kada nas je Holandija na EP U21 doslovno demolirala. Priznajem, bila je neviđena agonija gledati kako se Holanđani poigravaju sa orlićima. Mučna scena, kao da gledate omladince protiv petlića. Sredili su nas kao profesor nepripremljenog đaka. Za oko mi je zapao jedan mali na krilu, koji je frizurom neodoljivo podsećao na Edgara Davidsa. Pokrivao sam lice kad god bi lopta bila u njegovim nogama. Nisam mogao da gledam kako pomera centar za ravnotežu našim defanzivcima. Bio je to gospodin Rojson Drente, dirigent narandžastog orkestra, koji je tog dana na stadionu u Groningenu zasvirao šampionsku simfoniju. Drugi momak koji je bio "in spotlight" je Rajan Babel, proizvod štancovan u Ajaksovoj industriji, sa upadljivom obrijanom glavom i iritantnim pobedničkim "kezom" nakon gola za 2:0. U glavi mi je tog trenutka bila samo jedna misao: Mrzim vas Holanđani!
Photo by: www.ajansspor. som
Usledila je naprasna transformacija: Pogledavši dokumentarac "FIFA zlatna groznica", sa Vujketom u ulozi naratora (Dragan Vujić prim. aut.), progutao sam sve što sam govorio o lalama. Uvidevši na tom dokumentarcu koliki je doprinos ove zemlje estetici fudbala, osetio sam veliko poštovanje prema njenoj reprezentaciji, a pogotovo prema klubu - instituciji, koja decenijama stvara umetnike ove igre, tako da klub iz Amsterdama slobodno možemo nazvati "Fakultet fudbalskih umetnosti". Četvorostruki šampion Evrope iznedrio je najvećeg sina holandskog fudbala - Johana Krojfa. Sa njim i njegovim "fudbalskim ocem", Rinusom Mihelsom zaživeo je koncept "totalnog fudbala", zaštitnog znaka ove "repke". Tada nisam znao šta znači ta rečenica, ali je delovala nekako moćno! Pogotovo dok sam gledao snimke sa majstorijama amsterdamske čigre i ostatka narandžaste bratije na putu do finala na SP 1974. Taj sklad u njihovoj igri bio je melem za oči. Ta čar totalnog fudbala da igrači tako brzo menjaju uloge, da svi mogu biti istovremeno napadači, vezisti i defanzivci. Takvoj igri mogli su da se prilagode samo majstori pod komandnom palicom Rinusa Mihelsa. Nisu to bili "fizikalci" nalik današnjima, to su bili klasični fudbalski majstori, sa izrazitim tehničkim kapacitetima, od Krojfa, preko Neskensa, Krola, Rensebrinka... U toj igri niste mogli videti panična "ispucavanja" defanzivne linije. Momci iz zadnje linije bili su sposobni da stanu na loptu, da se poigravaju sa protivnikom, da budu opasni u napadu, jednako kao Krojf i Rensebrink. Do danas nisam shvatio kako ovaj stil igre nije odveo Holandiju tamo gde joj je mesto. Kako to da oni momci koji su pomerili granice fudbala, nisu uspeli da prigrabe svetsku krunu, koju su svojim performansom svakako zaslužili? I nikada mi neće biti jasno kako se Ajaksovi sinovi, stub nacionalnog tima, posle toliko klupskih odličja nisu okitili onim najsjajnijim. Tu je misiju dvadesetak godina kasnije preuzela još jedna u nizu perspektivnih generacija Ajaksovog "jugenda": Van Der Sar, braća De Bur, Davids, Klajvert. Momci koji su 1995. senzacionalnim osvajanjem Lige Šampiona utabali stazu svojih uspešnih karijera. Ta epska pobeda nad Milanom na stadionu "Ernst Hapel" u Beču, bila je pokazatelj da su utemeljivači "totalnog fudbala" dobili svoje naslednike. Imali su zlatni bečki dečaci priliku da svom nacionalnom timu stave šampionski oreol na pozornici u Francuskoj 1998. Izbacili su u nokaut fazi Jugoslaviju (2:1) i Argentinu (2:1), da bi ih u polufinalu zaustavio Brazil (2:4). A onda je usledio šokantan poraz od Hrvatske (1:2), u meču za treće mesto, te je ova generacija završila na smetlištu istorije. Kao da je neko bacio anatemu na lale, kao da ih je prokleo neko poput Bele Gutmana i njegove antologijske kletve upućene Benfici. Posle Francuske, usledile su sušne godine. Nada je ponovo oživela pred SP 2010. Verovao sam da će neki novi klinci u Južnoj Africi načiniti taj finalni korak, na kom su se njihovi slavni prethodnici dvaput saplitali...
Photo by: weheartit. com
Posle EP za igrače do 21 godine počeo sam ozbiljno da razmišljam o sintezi šampionske generacije sa tad već prekaljenim igračima, studentima ajaksovog fudbalskog univerziteta: Snajder, Van Der Vart, De Jong, Huntelar (doduše, dete PSV -a, ali je afirmaciju stekao u Ajaksu gde je postigao neverovatnih 76 golova na 92 utakmice). Partijama u svojim klubovima, pokazali su da će Holandija na predstojećem SP raspolagati sa izuzetno kvalitetnim igračkim kadrom. Okosnicu nacionalnog tima, shodno tradiciji činila su deca Ajaksa. Velikog Van Der Sara nasledio je Stekelenburg, izuzetan golman, koji je najbolje godine karijere proveo u klubu u kojem je ponikao. Nije žurio za ligama petice, a odlične partije na golu "kopljanika" preporučile su ga selektoru Van Marvijku da ga stavi na spisak putnika za Južnu Afriku. Pored Stekelenburga, stajalo je još jedno ime, građeno na Amsterdam Areni: Najdžel De Jong, "destroyer", pitbul sa sredine terena, koji je nemilosrdno kidisao na rivale i poput makaza sekao napade protivnika. Ko je preživeo startove holandskog Gatuza, ni pakao mu neće teško pasti (zna to dobro Ben Arfa). Uz Snajdera, predstavljao je vrlo bitan šraf sa sredine terena na Van Marvijkovoj mašini. Bio je tu i Van Der Vart, nadareni dečak, koji nikada nije adekvatno eksploatisao svoj enormni talenat. Kao mlad igrač Ajaksa, činio je čuda sa loptom. Šta je sve mogao da uradi sa tom magičnom levicom, bilo je čisto majstorstvo. Dribling, šut, pas, plenio je elegancijom u svakom segmentu. Ponekad sam verovao da levicom može da otvori i konzervu. Danas kada ga pogledam pomislim kakva šteta za njega, da jedan vunderkind tako nestane sa fudbalske mape. Ipak, glavu ekipe činio je Vesli Snajder, desetka ekipe i naslednik Berkampa na poziciji ofanzivnog veznog. Čovek koji je imao haubicu u desnoj nozi. Dribling mu nije bio jača strana, ali je to kompenzovao izuzetnim osećajem za prekide, teledirigovanim pasovima i razornim šutem sa distance. Jednostavno, bio je ekspert za skidanje paučine iz rašlji protivnika, snajperista Van Marvijkove brigade. Osvojio je sa Interom LŠ pred početak Svetskog prvenstva i očekivalo se da će u Južnoj Africi "sve to Vesli pozlatiti". Udarnu iglu lala, činio je pored Van Persija korpulentni napadač, Huntelar, prototip savremenog centarfora, mobilan igrač, opasan iz prekida i što je najvažnije, sposoban da sam sebi izgradi poziciju za gol. "Hunteru" je pripala uloga džokera na najvećoj fudbalskoj pozornici.
Rutinski su lale odradile posao u grupi. počistivši Dansku (2:0), Japan (1:0) i Kamerun (2:1). Nastavila je Holandija da minimalcima krči put do finala: Pali su Slovaci (2:1), zatim Brazil (2:1) da bi u polufinalu nakon velike drame savladali Urugvaj (3:2). Najzaslužniji je svakao bio Snajder, sa pet postignutih golova, od toga tri u drugoj fazi. Odsudna bitka vodila se na Soker sitiju u Johanesburgu. Od trenutka kada je Huard Veb dao znak, bilo je: Ili pukovnik, ili pokojnik. Jedinstvena šansa da na meču protiv "crvene furije" Holandija konačno skine prokletstvo i kruniše se zlatnim globusom. Eh, da je Roben nakon Snajderovog proigravanja bio staloženiji ispred Kasiljasa, krunisanje bi bilo neminovno. A onda je kao kazna došao taj 116. minut: Fabregas sa ivice šesnaesterca proigrava Inijestu, koji beži Van Der Vartu i matira Stekelenburga... Uvenule su lale pri još jednom pokušaju da se svrsaju u red besmrtnih. Prvo Miler, pa Kempes i na kraju Inijesta. Kao da je suđeno da narandžasta bajka nema srećan kraj. Ajaksovo koplje nosili su brojni klupski i reprezentativni vladari u pohodu na trofeje, ali se ono uvek lomilo pri osvajanju "zlatnog globusa", tog nikad prežaljenog trofeja. Šest godina nakon kobne johanesburgske večeri, Holandija je privremeno smaknuta sa fudbalske mape. Nećemo je gledati na predstojećem EP u Francuskoj, kao ni decu njenog velikana, koje je nažalost zadesila sudbina fudbalskih marginalaca i koje polako ali sigurno guta magla zaborava. Što bi Pep Gvardiola rekao: "Samo minut deli pakao od raja..."
Коментари
Постави коментар